Welcome
Line

Rođen sam u srednjeklasnoj porodici, moj otac je bio električar sa višom školom (8+3+2), a majka čistačica (sa osnovnom školom). Jednom kada sam pitao oca da li je bio komunista, odgovorio je: Bio sam kad sam bio mlad ali sam kasnio video da su lopovi i maknuo se od njih. Moj otac je imao individualni život, nije se mešao u aktivnosti zajednice. Moja porodica je mogla da ide na odmor svake godine, ako smo želeli, ali mi smo radije izabrali da kupimo motor od 250 kubika i da pravimo kuću na selu. Moj otac je voleo motore a isto je i sa mojim bratom i samnom.
Do 1992. godine sam kupovao svaki auto-moto magazin u staroj Jugoslaviji i znao sam sve o motorima i automobilima. Nakon toga sam uvideo da smo postali siromašni usled rata i sankcija pa sam prestao da se interesujem za nešto što ne mogu imati. Zbog rata sam prestao i školu da učim, išao sam u školu formalno, samo da bih dobio neku diplomu na kraju.
Karakteristično je da su moji roditelji sami pravili cigle kada su bili mladi a zatim su nakon mnogo godina počeli da prave kuću na selu. Radili smo takoreći porodično i platili samo dva profesionalna zidara. Potpuno drugačije nego u konzumerizmu gde ljudi plaćaju ili uzimaju zajam od banke i dobiju sve na tacni. Moj otac je umeo da popravlja sve a i moj brat se naučio pored njega tako da i on ume da popravlja automobile, motore, struju, kućne aparate… Moja majka je počela da živi sa mojim ocem kad je imala 14 godina, on je bio 10 godina stariji od nje. I dan danas se ljudi po selima žene i udaju rano, što je dosta drugačije nego u velikim gradovima ili na Zapadu. Ona je radila od detinjstva na zemlji, kasnije domaćica plus čistačica u fabrici, tako da je radila po ceo dan. Što se mene tiče, mašina za pranje veša je pomogla ženama mnogo. Obično su porodice sa 4 člana, tako da je to dosta pranja.
Za vikend smo išli u selo da pomognemo babi i dedi na njivama tako da su moji roditelji radili 5 dana u fabrici plus za vikend na njivama, osim tokom zime. Kao dete, ja sam pomagao koliko sam mogao, nisam bio obavezan da radim. Mogu da zaključim da su u socijalizmu ljudi mnogo radili iako kapitalistički lopovi šire dezinformacije da su radnici bili lenji u socijalizmu. I žene su u socijalizmu mogle da imaju poziciju u društvu isto kao i muškarac, ali su u kući zadržani patrijarhalni odnosi. Tako je bilo i u mojoj porodici: baba i majka su radili više nego deda i otac. Žene su naučene od malena da ”je njihova dužnost” da: čiste, peru, brinu o deci... tako da je logično da rade mnogo više nego muškarci. Ali sa druge strane, patrijarhalne žene nisu spremne da prihvate muškarca kao muškarca ako radi ”ženski posao”. Prvo su iznenađene i neće te pustiti da radiš ženski posao, a ako insistiraš da očistiš za sobom, pustiće te ali će se čuditi da to radiš. Naravno, postoje i žene koje će to zloupotrebiti ali teško je naći žensku koja će realizovati rodnu ravnopravnost.
U školi sam oduvek imao problema sa disciplinom. U osnovnoj, komunistička učiteljica (sa verom u disciplinu, mada je disciplina odlika patrijarhata a ne samo komunističke diktature) nas je tukla drvenim metrom po butinama ali ništa ne može zaustaviti buntovni karakter omladine. U srednjoj školi sam uvek već u prva dva meseca imao predisključenje iz škole zbog nediscipline. Profesori, sa mentalitetom pomenute discipline, su me često izbacivali sa časova zbog mog stila oblačenja, zbog moje pank frizure, i svaki put su upisivali da nisam došao na čas. Jednom sam nacrtao dva pankera kako se biju na pismenom zadatku iz srpskog (bila mi dosadna tema i nisam znao šta da pišem pa sam crtao) pa su profesori to protumačili kao moju pretnju profesorki srpskog i raspravljali su o mom isključenju iz škole. Pedagog mi je rekla da mora da razgovara sa mnom i šta ja znam šta je posle toga uradila ali nisam bio isteran iz škole. Znali su da mogu dobro da učim pa je to verovatno prevagnulo. To je bilo vreme rata što je prouzrokovalo mnoge probleme. Nije bilo grejanja u školi i posle prva tri časa sam obično odlazio kući umesto da sedim tamo još toliko. Moja škola takođe mnogo puta nije protestvovala kada su druge škole to radile pa me je to iritiralo ali nisam imao novca da idem u školu u drugom gradu.
Moj mali grad takođe nije imao neke sportske mogućnosti kao grad pored nas. Nisam se zanimao za fudbal, košarku, rukomet, džudo i karate. Smederevska Palanka je imala boks, kik boks, atletski klub a mene je atletika mnogo više zanimala nego da trčim za loptom kao idiot. Igrao sam basket po ceo dan posle škole i stizao sam prvi na školskim krosevima (jedan kilometar) od svoje 12 do 18 godine. Šest godina sam stizao prvi a dva puta smo trčali i sa starijom generacijom. Naš profa nam je uvek rekao za kros samo 5-7 dana pred kros tako da sam se uvek veoma kratko pripremao. Drugi su trenirali fudbal godinama ali nisu mogli da trče bolje od mene iako sam se pripremao svega par dana. Ali bez atletskog kluba nije moguće razviti neki talenat koji se ima. U malim gradovima, život je dosadan i omladinci često tokom dana treniraju a uveče puše cigare ili džoint ili pijanče. To stvara kontra efekat u telu, umesto proteina i belančevima, ćelije dobijaju nikotin i alkohol. Sećam se takođe da je pre rata bilo samo 10 hipika koji koriste heroin dok je nakon rata korišćenje svih droga postalo masovno popularno. Vutru koristi 70 procenata omladine, heroin oko 10% a alkohol svi. Postali smo kao Zapad. U vreme socijalizma, samo alkohol se masovno koristio a mnogi ljudi znaju i sami da ispeku rakiju tako da ne moraju da kupuju. To je društvo u kome sam odrastao. Bilo je to stabilno društvo sa normalnim životom do raspada Jugoslavije. Raspad nam je doneo rat, inflaciju, siromaštvo i kapitalizam (konzumerizam, drogu, privatizaciju, bivši komunisti postadoše novi kapitalisti, itd).
U mojoj zgradi je bilo dosta dece približnih godina tako da smo odrasli zajedno. Slušao sam rok muziku pored brata koji je 6 godina stariji, sa 12 sam počeo da slušam speed metal a sa 13 pank. Posećivao sam muzičke probe lokalnih bendova i skakao po koncertima. Počeo sam da izlazim u grad svako veče sa 12 godina a drugovi su mi bili oko 4 godina stariji. Prvi put sam se napio sa 12 godina i popio sam 4 litre piva i nikad nisam uspeo da popijem više od toga. Kao i svi omladinci, puštao sam glasno muziku svaki dan a i mnogi moji drugovi su pravili žurke kod mene u stanu (rođendani, itd), tako da mogu da kažem da su mi roditelji, kao i komšije, imali veliku toleranciju. Živeo sam na 4 spratu i imao komšije ispod, iznad i sa strane. Ali u malim gradovima ljudi ne prave probleme jedni drugima kao u velikim gradovima. U Beogradu, komšije su uvek u konfliktu i zovu pandure kad neko pravi buku. Tako nešto je nemoguće u malom gradu gde su ljudi mnogo bolje povezani. Ali naravno, mali gradovi imaju i svoje mane: ljudi se previše mešaju u život drugih i kontrola individue od strane zajednice je mnogo veća nego u velikim gradovima. Tako da je teže biti drugačiji u malom gradu nego u Beogradu. A ja sam bio drugačiji.
Ima ljudi koji me mrze i ima ljudi koji me poštuju, ne znam nikog ko ima prosečno mišljenje o meni. Obično oni koji su uvek uklopljeni, oni me ne obožavaju jer se ne uklapam kao oni. Ali mislim da niko ne može da kaže da sam loš kao osoba. U vojsci nisam maltretirao nove vojnike, u pritvoru nisam drndao nove pritvorenike, i u drugim situacijama nisam se nikad iživljavao. Jednom mi je došao jedan dečko u srednjoj školi i tražio da ga odbranim od nekih koji ga drndaju, što sam i učinio. Obično ljudi sa sela koji dođu u školu u grad bivaju drndani, to je neki glup suparnički mentalitet koji postoji. Nikad se nisam tukao sa slabijima od sebe niti sa mlađima već kad sam se tukao to je bilo sa jačim i starijim, zato su neki ljudi umislili da treniram boks ili tako nešto i da sam najjači u školi. Naravno, ne mislim da sam jači, danas mogu pobediti ali sutra mogu izgubiti, to zavisi od momenta i refleksa. Ja ne priznajem nekakve nagrade i ne idealizujem ljude koji pobeđuju u borilačkim sportovima. Ako je neko šampion, to za mene ne znači ništa više od toga da trenira i da je iskusniji u borbi od drugih, ali zasigurno nije najjači. Ali ko je stvarno šampion? Po meni, ima mnogo ljudi sa sela koji su po prirodi veoma jaki, ali oni se ne tuku po gradu i niko ne zna za njih. Ljudi kao ljudi, preuveličavaju i izmišljaju priče o onima koji se tuku svaki dan po gradu ili treniraju neki borilački sport.
Zbog rata i inflacije, već sa svojih 16 godina sam hteo da odem iz Srbije ali moji rođaci koji rade po inostranstvu nisu hteli da pomognu. Čak sam i vojsku služio čitavih godinu dana, što je jedan od najgorih perioda u mom životu, samo da bih dobio pasoš i pobegao negde. Ali Evropa nam je nametnula vize a moji rođaci nisu hteli da pošalju garantno pismo. Moji rođaci su ljudi sa sela a posle 20-30 godina na Zapadu, postali su kao zapadnjaci. Na Zapadu je sasvim normalno da ljudi ne pomažu jedni drugima. Tako sam ostao u Srbiji, bez perspektive i budućnosti i bez volje za životom. Nisam znao šta da radim pa sam odlučio da se zaposlim. Radio sam 6 meseci u Goši montaži i pobegao odande. Morao sam da ustanem u 5 ujutru i da putujem 50km da bih radio na pepelištu elektrane Kostolac gde sam pomagao u transportu i sečenju cevi. Nadisao sam se pepela za ceo život, tako da verujem da su mi pluća postala crna iako nikad nisam pušio u svom životu. Čak mi je i obrazovanje bilo mašinski tehničar (crtanje delova koje radnici treba da naprave na mašini) ali sam dobio posao kao bravar monter i to za 70 evra mesečno. U svakom slučaju, to mi je bilo jedno od najgorih iskustava u životu tako da sam napustio posao. Nisam video tamo moju budućnost, pogotovo ne pored radnika koji svaki dan pričaju kako im direktor krade plate ali kad su napravili štrajk direktor im je brzo slomio taj štrajk, uz pomoć prodanog sindikalnog predstavnika. Tako sam osetio na svojoj koži kakvo je stanje u fabrikama u Srbiji i to iskustvo mi je pokazalo koliko radnici nemaju volje da se bore za sebe i koliko su sindikalci prodani. Zakasnio sam za prijemni ispit pa sam se pripremio za seledeći, u julu 1997 godine. U avgustu 1997 mi je umro otac, od tumora na pankreasu i to me je dosta uzdrmalo. Bio sam mlad i verovao sam u doktore. Znao sam da mi otac ide po doktorima oko 2 godine ali sam mislio da će mu pomoći ako ima neki problem. Na kraju, dao je krv preko 30 puta u životu i veoma retko odlazio kod doktora, tako da sam mislio da će da se pobrinu za njega. Nisam pomislio da može da se desi nešto ozbiljno. Ali sam kasnije shvatio koliko sam pogrešio, doktori su pali moralno sa padom standarda, nije ih više bilo briga za pacijente. Moj otac je mogao da ostane živ da je na vreme poslat na skener. Kasnije je bilo suviše kasno a mi smo otkrili da ima tumor tek kada mu je pukla žuč pa ga je moj brat odveo u bolnicu. Prilikom operacije su videli da ima tumor i da će živeti još par meseci. Čak i u bolnici nakon operacije, u Smederevskoj Palanci, jedan doktor mu je rekao da mora da ode iz bolnice jer im treba krevet za nekog drugog, iako se još nije oporavio, tako da je moj otac bukvalno morao da izađe i da pita vozača autobusa da ga besplatno doveze do Velike Plane. Imali smo auto ali niko nije znao da će ga izbaciti iz bolnice. Tako sam shvatio kakva je situacija u zdravstvenom sistemu Srbije i zašto povremeno ljudi pucaju kalašnjikovim na radnike po bolnicama. Koliko novca imaš, toliko brinu o tebi. Jebeni kapitalizam! Zato, kad je te godine panduracija pretraživala naš stan, jer me je jedan pacov ocinkario za neku glupost, rekao sam roditeljima da ne želim da završim kao što su oni završili zbog njihovog poštenog života. Siromašni umiru od bolesti prouzrokovanih siromaštvom i nikog nije briga. Ceo sistem, država, postoji da bi osigurao privilegije vlasti i bogatih, da li se oni zovu kapitalisti ili komunisti, svejedno je. Avgusta 1997 je umro moj otac.
Upisao sam se na Pravni fakultet jula 1997 i 1.septembra sam se preselio za Beograd. Mesec dana sam prodavao razglednice na ulici, znao sam gde mogu da kupim na veliko, jeftino, a panduri nisu jurili prodavce razglednica. Kada je semestar počeo, prestao sam da radim da bih mogao da posećujem lekcije. Prvi semestar sam stanovao na okretnici na Karaburmi ali sam nakon toga ostao bez novca jer sam morao da plaćam advokata zbog pomenutog slučaja. Tako sam se vratio u Veliku Planu i putovao za Beograd svaki dan autostopom da bih posećivao lekcije i vežbe. Tada nisam znao za jeftin autobus od autokomande do naplatne rampe u Bubanj Potoku nego sam išao prema Avali gradskim prevozom pa odatle stopirao ka naplatnoj rampi. Trošio sam oko 3 sata svaki dan samo na putovanje, ali sam ipak položio dva ispita u prvom ispitnom roku, juna 1998: rimsko pravo i opštu pravnu istoriju. Rimsko rpavo važi za najteži predmet na prvoj godini. Bio sam oslobođen na sudu jer je pacov promenio svoj iskaz ali kada sam trebao da naplatim troškove za advokata sud mi nije odmah isplatio novac nego su čekali da dinar devalvira 50% i isplatili me jedan dan nakon toga. Tako sam umesto 300 evra dobio 150 evra. Pokvarenjaci.
U svakom slučaju, u to vreme, u jesen 1998 sam prodao stan i platio kurs nemačkog jezika u Bazelu kao i studentsku sobu. Hteo sam tamo da studiram prava i zato je prvo neophodno učiti jezik. Švajcarska je poznata kao neutralna, bez ratova i sa dobrim standardom života. Bio sam srećan, da se konačno maknem sa mesta gde nema budućnosti. Čak i da sam završio fakultet u Beogradu ne bih mogao da nađem posao jer nemam vezu kao što imaju drugi ljudi. Moj otac je umro a on je još i poznavao ljude koji imaju poziciju i mogu da daju posao, majka nije imala veze jer je radila kao čistačica, a svi moji rođaci žive na selu ili u inostranstvu (Salcburg, Bazel, Pariz, itd) tako da ni oni nemaju vezu za posao po gradovima. Bila je sreća da sam dobio vizu marta 1999, samo dve nedelje pre nego što je NATO počeo da bombarduje Srbiju. Ali iako sam bio izvan zemlje, nije mi bilo lako jer 3 nedelje nisam mogao da dobijem telefonsku vezu sa Srbijom da vidim da li mi je majka živa. Osim toga, imao sam probleme u Švajcarskoj od početka. Šef studentskog doma je ladno pocepao i bacio moj ček od 1650 švajcaraca jer ga nisam zvao telefonom i dao je sobu drugoj osobi. Tako sam morao da spavam 2 nedelje kod nekih ljudi iz Srbije, pa na mestu za beskućnike, i zatim sam dobio sobu kod sveštenika kojima pripada studentski dom. Nakon toga sam konačno dobio sobu za sebe ali sam morao da platim za to. Više od godinu dana sam imao problema sa bankama da bih dobio natrag svoj novac jer je on pocepao moj ček. Švajcarska banka nije htela da mi da informacije pod izgovorom da sam privatno lice, on nije hteo da ode do banke da dobije informacije kao šef studentskog doma, nakon toga mi je švajcarska banka (UBS) rekla da banka u Srbiji treba da mi vrati novac ali Komercijalna banka u Srbiji je tvrdila da banka u Bazelu treba da mi vrati novac. Nakon godinu dana, dobio sam svoj novac natrag, od Komercijalne banke pošto sam kod njih uplatio ali sam prvo morao da pripretim njihovoj pravnoj službi sa tužbom na sudu. Šta reći? Pljačkajmo pokvarenjake! Prljavi su i treba da ostanu bez novca. Ali bitna stvar je i da sam razumeo koliki je rasizam u Švajcarskoj, posebno prema Jugoslovenima. Šef studentskog doma nikad ne bi pocepao ček nekom Nemcu ili Švajcarcu. Učitelj nemačkog jezika je svaki dan pričao protiv tadašnje Jugoslavije i bio sam saglasan sa njim u vezi mnogo stvari jer sam bio protiv Miloševića. Kasnije sam shvatio da oni nikad neće pričati šta je loše u njihovoj zemlji (na primer, banke kriju i peru novac mafije i diktatora), patriotizam je jednostavno štetan za društvo. Ne mogu da promene svoje društvo na bolje ako kriju probleme ispod tepiha, ali kad su dobili debele plate za sebe, nije ih briga da promene bilo šta. Isto kao i ljudi za vreme Tita u Jugoslaviji. Ako ljudi dobiju dobre pare svakog meseca, vlast može da radi šta im se hoće: da pere novac, da sprovodi represiju protiv ljudi, itd. Video sam takođe da Švajcarci nemaju prijatelje, njihova poznanstva su plastična i formalna, odrasli su sami i nisu srećni, čak iako su bogati, ekstremno su sebični. Tamo je stopa samoubistava veća nego u drugim zemljama jer nemaju društveni život. Njihov život je samo novac. Čak sam i pisao seminarski rad na Pravnom u Beogradu o švajcarskom pravnom sistemu i njihovoj pravnoj istoriji, ali nisam znao da su toliko glupi proizvodi kapitalizma, ograničeni u glavi sa patriotizmom. U to vreme sam sebe video kao nacionalistu (nisam nikad bio patriota, nikad nisam voleo vlast i državu) ali u smislu da volim ljude sa kojima sam odrastao, nisam smatrao nacionalizam za slepu podršku vlastima. Prvi put sam shvatio da je nacionalizam loša stvar kada sam video taj zapadni nacionalizam a i kada mi je tamošnji sveštenik rekao da poznaje srpskog sveštenika koji nije nacionalista. Onda sam dva dana razmišljao šta je loše ako je neko nacionalista i shvatio sam da su nacionalisti oruđe u rukama političara za stvaranje ratova i za ubijanje ljudi. Na primer, srpski nacionalisti su ubijali Albance, i albanski nacionalisti su ubijali Srbe. Bez nacionalizma i patriotizma, ne bi bilo mržnje ni rata. Država, političari, njima je potreban nacionalizam i patriotizam i zato se deca već od malena uče da vole državu i da pevaju patriotske pesmice, a i mediji su tu da pomognu vladajućoj klasi.
Zbog NATO bombardovanja Jugoslavije i zbog toga što mi je nakon 3 meseca jezičkog kursa istekla viza, morao sam da tražim azil u Bazelu. Proveo sam tri nedelje u centru za prihvat izbeglica i tamo sam svaki dan pomagao ljudima da idu kod doktora pošto sam poznavao grad. Iako nisam završio sve časove jezika, vlast nije htela da mi da sobu u bazelu već su me poslali u mali grad La Chaux de Fond. Tamo sam dobio sobu gde sam sedeo sam 3 meseca, bez TV-a tako da sam crkavao od dosade. Dečko koji je dobio sobu sa mnom je živeo kod prijatelja u drugom gradu. Uvideo sam vremenom da o mojoj aplikaciji za azil odlučuju Albanci koji rade u policiji za strance i zato sam dobio sve kontra od onoga što mi je trebalo. U svakom slučaju, rat je bio završen, imao sam studiranje i novac u Srbiji, tako da sam tražio da se vratim natrag. Rasisti su bili srećni kad su čuli takvu odluku.
Mogu da zaključim da sam učio nemački jezik u Bazelu za džabe; bazelski univerzitet mi nije dozvolio da studiram a panduracija za strance radi sve što može protiv stranaca. Stvarno su rasisti, ne samo panduri nego većina društva. Univerzitet u Bazelu mi je dozvolio da studiram nakon godinu dana ali sam u to vreme već bio natrag u Srbiji a švajcarska ambasada nije htela da mi izda vizu opet.
Znao sam da kada nisam uspeo da studiram u Bazelu, da ću jednog dana postati beskućnik. Pre ili kasnije. Tako je i bilo, nakon 4 godina postao sam beskućnik. Tih 4 godina sam bio u Beogradu, živeći moju rutinu: doručak, trčanje oko 2-3 kilometra, ručak, biblioteka (čitanje ili internet), periodično sam radio neke poslove (samo da radim nešto, lovu sam imao još uvek), uveče pozorište, bioskop, kafići sa Planjanima koji su studirali ili radili u Beogradu. Proleće i leto su uvek predivni u Beogradu, jezero Ada ima predivan park i odlične sportske mogućnosti, par Kalemegdan je takođe veoma lep uveče i tamo dolazi gomila ljudi.
2001 godine sam počeo da čitam knjige o anarhizmui mogu da kažem da je to najbolja ideja u istoriji ljudskog roda. Čitao sam dosta knjiga za pravni fakultet i posećivao sam mnoge kurseve nevladinih organizacija, ali kada sam se susreo sa anarhizmom, uvideo sam da je to najviši nivo ljudske organizovanosti u celokupnom našem postojanju. Anarhizam je totalno u skladu sa mojim potrebama, sa ljudskim dostojanstvom. Danas još uvek celo društvo radi da bi bogataši uživali, zadovoljili svoje materijalne potrebe a što je preduslov za neometan razvoj duhovnih potreba, i zato oni mogu da biraju šta će raditi u svom životu i da li će razvijati svoju duhovnu stranu. Anarhizam je društvo gde ljudi rade da zadovolje materijalne potrebe celog društva a ne samo pojedinaca, i na taj način se kreira mogućnost za svakog člana društva da bira šta će raditi u svom životu i da razvija svoju duhovnu stranu ako to želi. Ono što je danas rezervisano za bogate, to bi bilo omogućeno za svakoga u anarhističkom društvu.
Kada sam se vratio iz Švajcarske, pre nego što sam počeo da čitam knjige o anarhizmu, družio sam se oko godinu dana sa protestantima (baptisti) ali sam tokom vremena uvideo da njihova zajednica nije za mene a i da biblija, sveto pismo, nije za mene. Oni su suviše dobri za političare, uvek na strani vlasti (verovatno da bi izbegli probleme sa tajnom službom), a više članova u crkvi znači i veće donacije iz inostranstva, itd. Biblija je takođe suviše pacifistička za mene a i ne smatram da je to zaista "Isusova biblija". Na primer, Isus je došao kod prostitutke i nije bio na strani vlasti pa su ga zato ubili (jer je imao uticaj na narod a nije bio na strani bogatih i samim tim je bio pretnja za bogate). Ali eto, i dan danas se koristi biblija koja je prihvaćena od strane cara Konstantina u 4 veku: "bogu božije (duhovno) a caru carevo (lova, zlato, itd)". Očigledno je da su mnoge stvari u bibliji promenjene da bi tadašnje vlasti prestale da proganjaju i ubijaju hrišćane i sve je tako promenjeno da na kraju ljudi misle "da je vlast od boga data i samim tim treba da budemo poslušni prema vlastima". Kada je hrišćanstvo priznato kao zvanična religija, sveštenici su stali rame uz rame sa carevima, puni novca, totalno drugačije nego Isus koji je brutalno ubijen od strane vlasti. Danas je državna vlast odvojena od crkvene, ali je biblija i dalje ostala ista ta promenjena, a crkve i dalje dobijaju novac iz budžeta. U svakom slučaju, biblija je suviše pacifistička i prilagođena potrebama vlasti.
Sa druge strane, nevladine organizacije koje sam posećivao par godina pre nego što sam se susreo sa anarhizmom, propagiraju toeriju o kapitalizmu (kakav bi kapitalizam trebao da bude, a ne kakav je u stvarnosti, a ja sam u Švajcarskoj veoma dobro video kakav je u stvarnosti: modifikovano ropstvo (ekonomska eksploatacija u kojoj milioni ljudi rintaju da bi pojedinci uživali u esktremnom bogatstvu koje čak i ne mogu da potroše) i kontrola koju sprovodi vladajuća klasa (mediji, škola, patriotizam, nacionalizam, rasuzam, itd). Nevladine organizacije su takozvani reformisti, veruju da država treba da bude reformisana ali ne i ukinuta. Anarhizam propagira ukidanje države jer država obezbeđuje i štiti bogate na njihovim pozicijama eksploatatora. Država je koren problema jer je ona glavno oruđe u rukama eksploatatora za očuvanje njihove pozicije. Prva anarhistička knjiga koju sam pročitao je bila "Povijest anarhizma" (Max Netlau) a unutra sam našao informacije o drugim knjigama koje sam kasnije pronašao u bibliotekama. Druga knjiga je bila "Anarhizam, od teorije do prakse" (Daniel Guerin) a kasnije su na red došle i knjige od Kropotkina, itd. Što se mene tiče, Kropotkin je najbolji teoretičar anarhizma jer ume da piše jasno a naučnički. Lepo otkriva uzroke problema i svaku analizu koju uradi, zaista je uradi perfektno.
Pošto sam već godinama posećivao tribine u Beogradu, na fakultetima i u Domu Omladine, jednom je jedan anarhista nešto rekao i iskoristio sam tu priliku da se upoznam sa njim. Ja sebe vidim kao osobu sa buntovnim karakterom a osim toga sam idealista i zato znam da mogu biti razočaran u ljude ali se uvek nadam da neće biti tako. Anarhizam je najbolja teorija ali anarhisti su ljudi koji su odrasli u kapitalizmu tako da mnogi od njih jedno pričaju a drugo rade. Još uvek nismo oslobođeni u svojim glavama što se tiče materijalizma (nema anarhiste koji će deliti sve što poseduje sa drugim anarhistima), egoizma (međusobna pomoć je još uvek teorija a trenutno postoji međusobna verbalna solidarnost, podrška, što znači da ljudi još funkcionišu kao u kapitalizmu: na bazi krvne veze, seksa, itd), vlasničkog ponašanje prema partneru/partnerki (ukidanje slobode izbora za partnera ili vršenje pritiska na partnera da prihvati samo jedan izbor), itd.
Učestvovao sam u pravljenju anarhističkog časopisa Direktna akcija, pravili smo proteste ispred amabasada, periodično delili letke po Knez Mihajlovoj, itd. Već je bila 2002.godina. U julu 2003 sam ostao bez novca i pronašao sam jednu napuštenu kuću u Dobračinoj, u centru Beograda. Tako je počelo moje beskućništvo. Ušao sam u kuću 10.jula i pošto mi je bilo glupo da budem tamo sam, pozvao sam druge aktiviste da se priključe i da napravimo skvot. Oko 15 njih se priključilo. Ja i Branko iz Pančeva smo živeli tamo dok su drugi dolazili na sastanke, spremanje kuće, itd. Trebalo nam je oko 2-3 meseca da spremimo kuću i onda smo krenuli da je koristimo javno. Novine su objavile informaciju i imali smo posetioce sa raznih strana. Gomila pankera iz Niša je svraćala na spavanje nakon koncerata u Domu Omladine, spavali su i turisti iz Francuske, aktivisti iz Holandije i Amerike su nas posetili par puta ali su radije spavali na komfornijim mestima (hotel, prijatelji, itd). Skvot je bio otvoren za svakoga kome je potrebno. Ja sam sebe video kao korisnika a ne kao vlasnika. Mislio sam da su svi skvotovi takvi, ali kada sam kasnije posetio Zapad, video sam da sam pogrešio. Zapadnjaci su odrasli u kapitalizmu i imaju ponašanje vlasnika. Za mene, skvotiranje ne znači samo nalaženje kuće radi jeftinog ili besplatnog stanovanja, jer i kapitalista bi želeo da stanuje a da ne plaća, već skvotiranje za mene znači okupiranje kuće sa ciljem da se unutra izgrade drugačiji odnosi među ljudima, sa ciljem da unutra ljudi mogu da ostvare svoje potrebe, ideje, javne i privatne, bez uticaja komerijale odnosno kapitalizma. Mnogi mladi ljudi imaju odlične ideje ali nemaju gde da ih realizuju. Komercijalne institucije i kafići nisu otvoreni za tako veliki broj odličnih ideja i omladine i starijih, u kapitalizmu sve ide preko veze, dakle, skvot je mesto gde ljudi mogu da dođu do izražaja. Skvot je mesto gde se ukida kapitalizam u međuljudskim odnosima i javnih dešavanjima. U svakom slučaju, u decembru 2003 sam napustio skvot usled tuče sa dvojicom narkomana, bio sam toliko glup da sam štitio jednog Nemca kome su hteli da uzmu novac. Zato sam završio loše. I nakon dve godine, kada sam pitao tog istog Nemca da mi pomogne sa 10 evra za hranu, ladno se naljutio što ga pitam za novac i nije hteo da pomogne. Zato sledeći put, nema teorije da štitim bilo koga sa Zapada, jer su ekstremno sebični i baš me je briga ako sebičnjaci izgube novac. Tako sam našao drugu kuću. Ova je pripadala bugarskoj ambasadi. Bio je to 15 decembar 2003.
31.oktobra 2003 je umrla moja majka, od izliva krvi na mozak. Živela je kao podstanarka u Velikoj Plani a poslednjih par meseci u Žabarima, u starijoj kući njene dalje sestre. Moja ujna, žena brata moje majke, nije htela da pomogne iako radi u Salzburgu i ima jednu kuću gde niko ne živi. To pominjem da bi se shvatilo da ljudi sa sela imaju glup mentalitet: žene se i udaju ali svako preferira svoj deo porodice. Pošto moja majka nije njena strana porodice, nije htela da pomogne. Za stanovanje kod sestre u žabarima je plaćala kiriju i plus je pomagala u bašti svaki dan. Njena dalja sestra je teška materijalistkinja koja je čak preturala po kanti za đubre da proveri da moja majka nije nešto pojela iz bašte. A pevala je celog života, ima novu kuću sa novim stvarima i ima lovu, ali je ekstremno sebična. U svakom slučaju, bio sam iznenađen kad je majka dobila izliv krvi na mozak, nisam uopšte mislio da tako nešto može da se desi. Moji rođaci su mi rekli na telefonu da su je iz Požarevca prebacili u Urgentni centar u Beogradu i da to nije dobar znak. Kada sam stigao tamo, rekli su mi da je imala prevelik izliv krvi i da ništa ne mogu da učine. Njena majka je takođe imala izliv ali je umrla iz trećeg puta. Moja majka je umrla iz prvog puta. U svakom slučaju i danas izbegavam da razmišljam o tome da mi roditelji nisu više živi jerk ad razmišljam o tome pobesnim i mogu da napadnem bilo koga na ulici. Zato zamišljam da su u nekom drugom gradu i da ih ne viđam isto kao što studenti ne viđaju svoje roditelje duže vreme. Kao što sam rekao, imao sam veoma tolerantne roditelje, gomila mojih drugova su imali grdne probleme sa roditeljima koje ja nikad nisam imao. U Srbiji roditelji često biju decu, zabranjuju im million stvari, nameću im svoju volju, itd. Ja nikad nisam imao takve probleme i zato kažem da su bili zaista dobri ljudi. Imao sam problema jedino sa svojim bratom koji me je tukao kad sam bio mali, ali je prestao kad sam napunio 12 godina.
Kuća koja je bila ekonomsko predstavništvo Bugarske ambasade se nalazila u centru Beograda, u vetogorskoj ulici. Imao sam unutra sav nameštaj, struju, vodu i TA peć. Tamo sam ostao do februara 2004 kada su me panduri izbacili. Možda je čovek iz amabasade došao sam i pozvao pandure kad je video da neko stanuje u kući, možda je tajna služba umešala njihove prste u njegov dolazak tamo.
Da, nisam napomenuo da me je tajna služba u Srbiji nadgledala otkako sam se vratio iz Švajcarske, septembra 1999. Ko zna šta su ti paranoični frikovi izmislili u vezi mene, ali pretpostavljam da sam za njih bio “Rista terorista”. Ali činjenica je das u neki “terorristi” u stvari oslobodioci. To je bilo tako oduvek tokom istorije, ko god je napao vlast, bio je obeležen od strane vlasti kao terorista, ali ljudi su uvek imali svoje mišljenje koje nije toliko pod kontrolom vlasti kao što bi to vlast želela, tako d aim ne pomaže ni korišćenje medija i satanizovanje onoga ko ih je napao. U svakom slučaju, pratili su me nekoliko godina. Tokom tog vremena, shvatio sam kako funkcionišu, kako šire paranoju, itd. Jednostavno, imaju interes da naduvaju slučaj ne bi li sebe prikazali kao rešioca velikog i strašnog problema. Oni dobijaju više novca iz budžeta ako postoji neka stvarna ili umišljena pretnja. Siguran sam da su se umešali u moje studiranje i da su me ometali oko polaganja ispita. Video sam jednom da je jedna osoba gledala mrko profesora Nacionalne Istorije, Jevtića, kada je ulazio u kancelariju pred početak ispita, i tada sam dobio devetku. Nakon kraćeg vremena, završio je u penziji. Mnogi profesori na Pravnom fakultetu su umešani u politiku i veoma je lako za tajnu službu da utiče na njih da urade ovo ili ono u vezi mene. Plus sam od zime 2001/2001 počeo sa anarhističkim aktivizmom, tako da mogu da zamislim šta su pisali u njihovom dosijeu o meni. Sve tajne službe su iste: lude; i opasne jer imaju milion pacova koji špijuniraju za njih: novinare, sudije, kriminalce, itd. Ako žele da uznemiravaju nekog, mogu to sa lakoćom da urade, ako žele da ubiju nekog, mogu i to. Političari i tajna služba su mafija broj jedan, u svakoj državi na ovoj planeti, klasični kriminalci su mafija broj dva.
U leto 2004 sam dobio vizu za Nemačku. Bio sam u kontaktu sa jednom ženskom dve godine i odlučili smo da budemo zajedno. Ali to je bilo moguće samo putem braka. Napravili smo papire za sklapanje braka i otišao sam kod nje (stopirao sam od Beograda do Salzburga kroz Hrvatsku i Sloveniju, a od Salzburga do Bielefelda sam išao vozom). Ostao sam kod nje oko mesec dana. Video sam da nije pričala deci o meni tako da je bila neprijatna situacija za mene. Dva njena starija sina me nisu prihvatila, ja sam imao 29 godina a oni 18 i 20 (imala je i sina od 8 godina koji je živeo sa njom i ćerku od 14 koja je živela sa bivšim mužem). Tako sam otišao na anarhistički skup u Berlinu i nisam se nikad vratio kod nje, kao što rekoh, jer njena dva starija sina nisu mogli da prihvate da njihova majka želi da se uda za nekog ko je 16 godina mlađi od nje. Anarhistički kamp je trajao 10 dana a ja sam bio u velikoj depresiji tako da nisam imao mnogo želje da budem sa ljudima. Pre kampa sam bio 3 dana u Berlinu gde su me odbili u dva ili tri skvota u vezi spavanja. Tako sam spavao jednu noć u parku a druge dve noći u vagonima pored skvota Kopi, zajedno sa Poljacima. Na kampu sam video nemački mentalitet i nisam bio srećan. Ali svakako oni spadaju u srednju klasu na zapadu i mogu da realizuju svoje potrebe ma kakve bile, tako da su posledično veseli i nasmejani, dok sam ja bio beskućnik bez budućnosti, posledično nisam bio veseo. Nakon kampa sam ostao dva meseca u Berlinu i spavao sam po napuštenim zgradama. Devojka iz SAD dođe i odmah dobije mesto za spavanje od Nemaca dok sa mnom to nije bio slučaj. Zapadnjaci uvek gledaju interes, maštaju da odu u SAD i da imaju tamo nekog gde mogu da dobiju pomoć, ali ne maštaju da dođu u Srbiju tako a ne moraju da pomognu i meni. U svakom slučaju, jednom sam upoznao jednu devojku u anti-rasističkoj inicijativi i spavao kod nje 10 dana. Mislim da sam imao seks sa njom, pomogla bi i više, ali sam bio u lošoj situaciji i nisam imao želje za zabavom i seksom. Osim toga, osećam se loše kad nisam ravnopravan sa devojkom to jest kada znam da ako odbijem, završavam na ulici ili deportovan jednog dana. To je kao prostitucija, kada seks znači da ćeš dobiti bolji život uz pomoć seksa, ali eto, ja ću radije i u zatvor nego da brinem o sebi na takav način. I ubrzo nakon toga sam završio u zatvoru, u Švajcarskoj.
Kada mi je istekla viza, posalo sam bratu pasoš poštom a ja sam otputovao iz Berlina za Švajcarsku. U Bazelu sam tražio natrag novac od direktora jezičke škole (trebao mi je novac da napravimo spomenik majci) za onaj deo časova nemačkog jezika koje nisam pohađao 1999.godine a koje sam platio. Moj učitelj jezika mu je verovatno objasnio da možda nemam vizu, tako da je odlučio da mi pošalje pandure umesto da vrati novac. Uhapšen sam kada sam ga nazvao telefonom opet, panduri su došli veoma brzo dok je on pokušavao da odugovlači razgovor sa mnom. Bio sam 7 dana u pritvoru (tada je to bio 10 godina star pritvor, a to vreme sam iskoristio da se odmorim od 2-3 dana putovanja od Berlina do Bazela). Nakon pritvora su me prebacili u deportacioni zatvor gde sam tražio politički azil da bih izbegao proterivanje. Ali, rasistički panduri za strance, koji odlučuju o tome, su me celo vreme trajanja postupak azila držali u deportacionom zatvoru. 5 meseci. Nije me bilo briga, za mene je bilo bitno da ostanem tamo i zahtevam svoj novac. Dobio sam advokaticu i svinja je vratila novac (1700 umesto 2200 Franaka, moja advokatica je napravila takav dil i ja sam to prihvatio).
Deportacioni zatvor je tada bio star 6 godina tako da je unutra sve bilo novo, pogotovo ako se poredi sa istočno evropskim zatvorima, ali kao i svuda zatvorski čuvari otežavaju život unutra. Tamo se može videti prljavost rasističke politike. Drže ljude zatvorene samo da bi im napakostili, panduri za strance znaju dobro da ruske i muslimanske ambasade ne sarađuju oko deportacija svojih građana, ali ih hapse i drže zatvorene do 6 meseci samo da bi im ometali život. Nakon 6 meseci ih puste na slobodu. Kada nekog deportuju protiv njegove volje, prvo nas sve zatvore u ćelije pa onda koriste silu da bi slomili otpor . U takvim slučajevima smo mogli čuti dranje i sukob. Takve deportacije se sprovode od strane ćelavaca koji rade kao sekjuriti ili kao panduri tako da su verovatno fašistički skinhedsi. Ćelija u ovom zatvoru su male i napravljene za jednu osobu ali fašisti strpaju unutra dve osobe, osim toga prave razna pravila da otežaju život unutra, na primer moraš se prijaviti na nekom plavom papiru da bi dobio doktora, itd. Zatvorska administracija radi sve što može da podjebava ljude iako su tu zatvoreni ljudi koji su prekršioci administrativnog zakona (ljudi su bez vize ili im je odbijen zahtev za azil) a ne nekog krivičnog zakona. Švajcarski fašistički parlament je napravio zakon da ljudi mogu biti držani do 2 godine u deportacionom zatvoru. Ja mislim da toliku zatvotsku kaznu ne dobijaju ni kradljivci automobila. Zato mogu da zaključim da je bolje biti kriminalc nego ilegalac u toj zemlji. Kriminalni zatvori imaju bolji pristup medicinskoj nezi, bolje sportske mogućnosti, itd. Mi smo morali da šetamo u malom dvorištu unutar zidova, oko 10x5 metara, iznad nas su bile rešetke tako da nismo mogli ni nebo normalno da vidimo, a košarkaška lopta nam je bila od sunđera. Kao u mentalnoj bolnici, napravili su koš ali ne daju nam normalnu loptu nego loptu od sunđera tako da ne možemo da igramo basket. Mene su deportovali u Srbiju sa dva pandura iz Srbije. Takod a su to obavili kao readmisiju, povratak ilegalca, umesto ekstradiciju, pošto su dobili informacije iz Srbije, kada su kontaktirali vlast u Srbiji, da postoji poternica za mnom. U slučaju ekstradicije, imao bih pravo na žalbu vrhovnom sudu ili ministarstvu pravde i to su mi onemogućili. Takođe, imao sam pandure pored sebe, kao u slučaju ekstradicije. Tako je to kod prljavih zapadnjačkih fašista i prodanih srpskih vlasti. Srpske vlasti sarađuju sa njima protiv sopstvenih građana jer dobijaju stotine miliona dolara donacije sa zapada. I zašto to nazivam fašizmom? Zato što je fašizam bilo kakva diskriminacija na nacionalnoj osnovi. Politika viza je fašistička politika jer je to stvaranje neravnopravnosti među ljudima sa zapada i iz zemlaja trećeg sveta. Napravili su ograničenja za ljude koji imaju određenu nacionalnost.
Kada sam završio u Beogradu, 3.marta 2005, automatski sam završio u ćeliji jer je postojala poternica za mnom, imao sam sudski postupak na koji se nisam pojavio. Držali su me 2 meseca u pritvoru u Bačvanskoj, u takozvanon CZ-u. Tamo je tajna služba organizovala probleme za mene. Prvo, pri prijemu nisam hteo da se izjasnim kao Srbin već kao Vlah ali su mi oni rekli da Vlah ne postoji i upisali da sam Srbin. Primeno odeljenje takođe odlučuje ko ide u koju ćeliju tako da su oni bili ti koji su pripremili drndanje za mene. Poslali su me u ćeliju gde su organizovani krimosi, krupniji i jači nego ja, tako da nisam mogao da se tučem sa njima. Kada sam bio uhapšen u februaru 2004, potukao sam se sa jednim koji mi je rekao da očistim WC i zato su me sada poslali u ćeliju gde imaju nekoliko prodanih duša koji su jači od mene. U stvari jedan od njih, iz Novog Sada, uhapšen tokom akcije Sablja, je odlazio povremeno izvan ćelije gde je dobijao upute od stražara i kasnije mi je postavljao pitanja. Drugi je bio uvek spreman da uradi ono što ga drugi nagovore. Tako su okrenuli ljude u ćeliji protiv mene tako da sam bio primoran da radim u ćeliji oko dve, tri nedelje. Svaki novi pritvorenik doživi takvu vrstu maltretiranja, ali razlika je u tome da sam ja bio drndan uz tačno određena pitanja iz mog života. Na primer, povede se razgovor o homoseksualcima, ovaj što je uvek bio spreman da uradi šta ga drugi nagovore, dođe kod mene i kaže mi da moram da kažem da sve pedere treba pobiti, pošto ja odbijem lupi me pesnicom po grudima i onda ja kažem ono što žele da čuju. Problem nije reći nešto što drugi žele da čuju, već to što znam da je to naručeno od strane tajne službe. Problem nije da se čovek pobije na ulici, ali je problem ako se pobijem u pritvoru, prvo bi me stražari prebili zbog toga a onda bi mi sudija dodelio zatvor za to. Tako bi tajna služba mogla 100 godina da me drži u zatvoru i da me drndaju tamo uz pomoć svojih ulizica. Radi se o tome da sam par godina posećivao ženske, i druge, nevladine organizacije, njihove kurseve, itd, a tajna služba takve organizacije smatra bolesnim pederima i lezbejkama i špijuniraju ljude u takvim organizacijama i prave im privatne probleme. Tako su uradili i sa mnom. Bio sam nateran takođe da kažem da sam Srbin, opet zato što sam administraciji rekao da sam Vlah a ne Srbin. Jasno je da su takve stvari bile nameštene od strane administracije i da su me poslali u ćeliju gde imaju svoje ulizice. Na takav način, vlast proizvodi ekstremizam. Ljudi koji su torturisani mogu da postave bombu negde kad izađu iz zatvora radi osvete. Ali ja imam dovoljno političkog obrazovanja da shvatim da obični ljudi nemaju ništa sa ksenofobijom i homofobijom koju sprovodi vlast, tako da, ako neko zaslužuje bombu, to su samo predstavnici države i njihovi represivni organi. Zaista verujem da svi političari i policija i zatvorski čuvari treba da budu mrtvi. Video sam šta rade i osetio na svojoj koži, tako da mogu da kažem da su gori i od najgoreg kriminalca. Maltretiraju ljude kao u srednjem veku, na primer u policiji, za bilo kakvu glupost za koju nekog privedu. Prvo biju, pa tek onda pitaju za ime. I šta reći kad treba da postoji pretpostavka da je osoba nedužna, ko zna koliko su nedužnih ljudi maltretirali. Jedan pandur maltretira oko 3 osobe dnevno, kažem maltretira a ne "samo" prebije, i ako radi 35 godina, to znači da maltretira oko 30 000 ljudi tokom svog života. To je više nego što je ijedan nasilnik kriminalac na svetu izmaltretirao za vreme svog života. Panduri su opasniji za društvo nego bilo koji kriminalac. Ja sam bio 12 sati u policiji, za to vreme su maltretirali oko 3 osobe, ljude koji nemaju veze sa mojim slučajem. Čak i kada je moja advokatica bila prisutna ujutru, čuli smo da u drugoj sobi neko kuka od bolova dok ga biju, verovatno sa bejzbol palicom. Zato ja verujem u ono što svaki normalan čovek u Srbiji kaže: samo mrtav pandur je dobar pandur. Samo bih ja to proširio na političare, direktore zatvora, i druge delove državnog represivnog aparata. U svakom slučaju, štrajkovao sam glađu u pritvoru, što oni nisu prihvatili zvanično (nisu mi dovodili doktora da me pregleda tako da je štrajk bio neoficijelan). Odbijao sam hranu 10 dana i nisam pio vodu 6 dana. Takođe sam pisao sudiji na službenom listu da neću doći na suđenje ako ne dobijem samicu za mene. Znao sam da ako me prebace u drugu ćeliju, scenario će se ponoviti, tako da je jedino rešenje bilo da dobijem ćeliju gde ću biti sam. Ako se pobijem, naravno da bi me osudili za to i tako bi mogli sve duže da me drže u zatvoru. Tako sam na kraju dobio samicu, ali kada sam došao na suđenje, sudija je rekao da će em poslati na psihijatriju ako nastavim da zahtevam takve stvari za sebe. Zaboravio sam da kažem, kad su me uhapsili februara 2004, našli su mi tekstove protiv države i zatvora, tako da je tajna služba sigurno to prosledila stražarima u pritvoru. Kada sam jednom čistio kupatilo, svi stražari su se okupili i blejali u mene. Sve to govori u prilog tome da sam tamo imao specijalan tretman odnosno maltretiranje. Moje hapšenje (tučen sam i u policiji), kao i moji problemi u pritvoru su direktna odgovornost šefa tajne službe u to vreme (Rade Bulatović), direktora CZ-a i šefa prijemnog odeljenja CZ-a.
Na suđenju krajem aprila 2005, pustili su me da se branim sa slobode do kraja suđenja, morao sam biti na mojoj adresi i da se javljam panduraciji svakih 15 dana. 4.oktobra 2005 su me osudili na godinu dana zatvora iako je svedok promenio iskaz i rekao da je sam transportovao 4kg marihuane iz Crne Gore u Srbiju. Dobio je poziv da dođe na sud u svojstvu svedoka a bio je već u zatvoru tako da su ga drugi zatvorenici naterali da ne svedoči ni protiv koga. Ali i pored toga, sudija nije hteo da prihvati njegov novi iskaz, tako da me je osudio rekavši: mi smo te osudili na godinu ana, pa ćemo videti šta će viši sud da odluči o tome. Tako da je znao da će viši sud da ukine njegovu odluku, ali me je osudio samo da bi mi pravio probleme u privatnom životu (morao sam da budem na datoj adresi, da se javljam pandurima, ne mogu da nađem bilo kakv posao ako postoji presuda, itd). Čitao sam zakon i video da treba da mi pošalje presudu u roku od 15 dana, čekao sam dva i po meseca da bih se žalio višem sudu, ali sam video da ne šalje presudu, tako da sam odlučio da odem na zapad. Bolje da budem na zapadu nego da sedim u primitivnom zatvoru gde opet tajna služba ima da mi pravi probleme i da mi produžava zatvor ako se suprotstavim.
Radio sam na građevini 4-5 dana i dobio 60 evra i sa tim sam započeo svoje putovanje ka EU. Bio je to 15.decembar 2005. Obukao sam se dobro i poneo dve knjige sa sobom, da čitam u zatvoru ako me uhvate. Bez torbe je dakle mnogo lakše kad se dugo pešači. Između Srbije i Mađarske sam pešačio 12 sati i uspeo sam. Izgubio sam 5 sati pokušavajući da nađem puteljke da pređem granicu, usput sam ugazio u njive i kanale sa vodom, tako da sam popizdeo i hodao pravo i pravo sve dok ujutru nisam stigao u Segedin. Graničar na kuli sa jakim reflektorom je bio bar kilometar daleko od mene a magla je bila veoma jaka. Ipak, pas me je osetio i počeo je da laje, tako da sam svaki put zalegao na zemlju, koja je srećom bila smrznuta pa se nisam prljao, kada sam video svetla od automobila. Od Segedina sam otišao autobusom do Budimpešte, što je koštalo oko 10-20 evra. Tamo sam ostao tri dana u skvotu da se odmorim, tabani su me otkidali od bolova i žuljeva. Nakon toga sam nastavio vozom do poslednjeg gradića u Mađarskoj, ka Beču, i tamo sam takođe pešačio oko 15 sati kada sam prelazio granicu. Na mapi postoji jedan kanal sa vodom koji sam želeo da pratim ali u stvarnosti ima 3 kanala, pa sam zato izgubio orijentaciju. Ponekad su opet njive bile pod vodom, pa sam morao da ih zaobilazim. Naposletku, oko sedam sati ujutru, video sam da sam u Austriji, u prvom selu. Pola sata sam pokušavao da nađem gde je železnička stanica ali nisam uspeo. Totalno bezvezno selo, dugačko pored pruge ali nigde stanica. Tako sam odlučio da odem na autoput ali nisam znao da je baš daleko, pešačio sam oko 10 kilometara. Usput sam odlučio da sam suviše blizu granice i da je bolje da pešačim paralelno sa autoputem. Nakon 3 sata hodanja, stigao sam do prvog velikog grada gde sam lako našao voz. Platio sam oko 6 evra da dođem do Beča. Tamo je padao sneg a morao sam da čekam rođaka da se naveče vrati sa posla. Kod njega sam prespavao jedno veče i nastavio ka Salzburgu gde sam takođe prespavao jedno veče kod rođaka. Potrošio sam sav novac a rođak mi je dao samo 10 evra, tako da sam morao da putujem bez karte brzim vozovima do Karlsruhe pa odatle ka Basel-u. Kondukteri su me uhvatili jednom pa su mi rekli da moram da izađem, negde oko Ulm-a, ali sam samo sačekao sledeći voz i nastavio dalje. Tamo su Alpi tako da je sneg bio bar metar visok i nije bilo šanse da stopiram. U svakom slučaju, ujutru sam krenuo iz Salzburga a već kasno uveče bio u Basel-u. Prešao sam granicu preko noći i ujutru sam imao sreće da naiđem na jednu devojku iz skvota u kafiću Hirscheneck. Rekla mi je da mogu slobodno da odem u skvot i spavam tamo i da niko neće praviti nikakav problem. Skvot je na samo 50m od graničnog prelaza sa Francuskom, a ja bez dokumenata.
Skvot je veliki, imao sam gostinsku sobu sa 6 kreveta, plus veliku sobu gde oni imaju svoje sastanke i dva kompjutera sa internetom. Oko 7 njih je živelo na prvom spratu a ja sam bio na prizemlju zajedno sa još jednim dečkom iz Litvanije. Oni su marksisti i anarhisti koji žive zajedno a kuća koju su okupirali pripada nekoj fabrici čiji direktor im ne šalje pandure. Bio sam tamo 2 meseca i onda sam otputovao za Brisel, gde sam ostao 10 dana, zatim u Hamburgu mesec dana, pa 10 dana u danskom Aarhusu, i na kraju 10 dana u Malmo. Nakon toga sam se vratio u Bazel pošto sam tamo imao mesto za spavanje a u pomenutim gradovima nisam uspeo da nađem posao. U Briselu poznajem jednu žensku iz Beograda, ona živi tamo 20 godina, ali i ona iznalazi izgovore kao i moji rođaci u Salzburgu: idemo za neki dan za Srbiju tako da ne možemo da ti pomognemo. Skvotovi u Briselu mi nisu pomogli za spavanje, pitao sam u okupiranoj somalijskoj ambasadi kao i u crkvi koju su okupirali imigranti. Shvatio sam da skvotiraju samo za sebe i da nisu promenili kapitalistički mentalitet (u vezi imovine, vlasništva) u svojoj glavi. Belgija ima materijalistički mentalitet, mesta za beskućnike prodaju hranu beskućnicima. Jedino sestre u crkvi daju hranu besplatno. Nakon dva dana spavanja na gradilištu, gde sam morao da isparim pre nego što dođu radnici, spavao sam u jednoj kući za beskućnike. Osim toga, moram reći da je Belgije prljava, svuda otpaci. Ali mi se svideo osećaj kada sam bio u industrijskom delu grada gde su svuda Afrikanci po trotoarima široke ulice, uz muziku, i imaju tamo gomilu garaža za popravku i prodaju automobila. To je bilo kao u američkom filmu. I zaista, svakla druga Afrikanka koja je po Briselu prošla pored mene, kao da je sišla sa modne piste, stvarno su predivne. U Hamburgu sam spavao 3 nedelje u velikoj zgradi za socijalne slučajeve, tamo traže uput od socijalnog radnika ali sam ja rekao da sam izgubio dokumenta i da ću spavati samo nedelju dana. Nisam planirao da ostanem dugo ali me je zakovao sneg, napadao minimum metar, tako da nisam mogao da nastavim ka Švedskoj. Bio je to mart 2006. Kada se sneg otopio, stopirao sam do Aarhusa. Međutim, tamo sam mogao da spavam jedino u nekoj crkvi od ponoći do 6 ujutru. Imao sam sreće da sam upoznao džankija iz Sarajeva koji je imao stan i spavao sam kod njega tri dana. Veoma dobar čovek. Objasnio mi je da mnogi džankijevci žive na ulici jer ne žele da prihvate stan pod uslovima koje im nameće birokratija. I tako, nakon 10 dana u Aarhusu, otputovao sam za Malmo, imao sam kartu do Kopenhagena, jedna crkva mi dala lovu, a od Kopenhagena sam se švercovao vozom do Malmo-a. U Malmo imam komšinicu koja se tamo udala tako da sam spavao kod nje 10 dana. Našla mi je kompanije koje poseduju naši ljudi, da odem da pitam za posao, ali su me svuda odbili. Ne trebaju im radnici ili su jednostavno uplašeni da nekog zaposle na crno jer su velike kazne.
Tako sam se iz Malmo-a vratio u Basel gde sam ostao do januara 2007. U Baselu sam posećivao biblioteke zbog interneta i mesta za beskućnike zbog hrane i ubijanja slobodnog vremena. Imaju tamo bilijar, džak za udaranje, stoni tenis, gledali smo filmove na DVD svaki dan, i tako. Na jednom mestu gde je besplatan doručak, prao sam posuđe dva puta mesečno po 3 sata i za to imao besplatnu večeru svako veče. Beskućnici su u veoma lošoj poziciji u Švajcarskoj, moraju da nađu novac putem krađe i preprodaje ne bi li platili spavanje i ručak. Oni koji ne kradu, sede po celu noć na železničkoj stanici a spavaju preko dana kada otvore dnevna mesta za beskućnike. Zaista težak život u bogatoj zemlji gde ljudi nemaju solidarnost za članove njihovog društva. Imao sam debelu sreću da imam mesto za spavanje u skvotu. Jednom me je jedan pandur zaustavio jer sam vozio biciklu ulicom za pešačenje ali sam imao sreće da me nije pitao za dokumenta već me je samo upozorio. Nakon što sam deportovan 2005, dobio sam kaznu od suda da mi je zabranjeno da ulazim u Švajcarsku sledećih 5 godina. Dobio sam i 45 dana zatvora, za zahtevanje mog novca od direktora škole jezika, ali je to preinačeno na dve godine uslovno. Rasista me je osudio iako sam bio deportovan u Srbiju. A panduri zaustavljaju ljude u Švajcarskoj da proveravaju baš sve: broj na bicikli, registraciju, svetlo, itd. Nemaju proizvodnju pa moraju da kažnjavaju ljude da bi skupili što više para u budžet. Što se mene tiče, tih godinu dana sam imao dosadan život, iako nisam bio na ulici ali sam bio bez budućnosti. Zato sam otišao u januaru 2007 iako sam mogao da ostanem. Otišao sam za Hamburg, 35 evra je vikend karta vozom sa kojom se može putovati 24 sata, i ostao tamo 2 meseca. Spavao sam kod katoličkih sestara. Hamburg je ogroman, 3 miliona ljudi, i ako želiš da ideš negde po gradu, treba ti bicikl ili moraš metroom. Bicikl nisam mogao da maznem jer i praistorijski bicikl od 20 evra zaključavaju sa debelim lancima kao za motore. Sneg je opet bio veliki a i kiša sa vetrom je bila česta pojava. Panduri na svakom koraku, peške, na biciklama, u automobilima, itd. Nemačka je stvarno pandurska država. Ali, bilo je dobro da sam dobio dve plombe za zub, besplatno, na klinici za beskućnike. Da sam morao da platim, dve plombe koštaju 120 evra.
U martu 2007 sam došao u Kopenhagen gde sam ostao godinu dana. Opet sam spavao na mestima za beskućnike. Bilo je 5 mesta gde su prihvatali strance. Već u aprilu sam probao da se povežem sa krimosima, da dobijem posao kod njih. Ali, nije bilo moguće. Oni su Danci i treba da se ima preporuka da se radi za njih. U leto 2007 je bilo već 4 godina otkako sam beskućnik. Celu tu godinu nisam ušao 10 puta u prodavnice, samo sam koristio mesta za beskućnike. Većina beskućnika sakuplja flaše koje razmenjuju za novac u prodavnici, tako da imaju novca za pijančenje ili bilo šta što im treba. Ja nisam hteo da guram ruke u kante za đubre. Najčešće sam visio po bibliotekama gde sam mogao da koristim internet i čitam časopise ne bih li ubio slobodno vreme. Pošto nisam imao dokumenta da bih bio član biblioteka, morao sam da otkrijem lozinke korisnika i administratora ne bih li koristio internet koliko mi treba. Za to sam koristio program OphCrack. Uređivao sam takođe i svoj sajt koji sam krenuo da pravim 2003 a leta 2007 sam prebacio sve na novi server i krenuo da koristim Joomla sistem za pravljenje sajtova. Trebalo mi je dva meseca da sve to obavim, da prebacim sve tekstove i da napravim normalan dizajn. To je sajt o anarhizmu, sa vestima i tekstovima. Imam taj sajt još uvek, u 2009.godini, ali samo povremeno pravim vesti. Takođe sam učestvovao u administriranje beogradske Indimidie, mislim da je to bilo 2003, ali sam se kasnije vratio na moj sajt jer nisam imao tehniku da pravim vesti (diktafon, mikrofon, fotoaparat ili kameru). U leto 2007 sam počeo da dišem teže jer sam spavao samo 5-6 sati dnevno tokom 3 meseca. Tupavci koji rade na mestima za beskućnike su promenili vreme rada a ja ne mogu tako lako da zaspim preko dana pogotovo ako mi nespavanje proizvede nervozu. Primetio sam da me u biblioteci ljudi gledaju i kasnije sam shvatio da je to zbog glasnog, teškog disanja. Onda sam se setio da to mora da bude visok pritisak ili dugoročna nervoza i setio sam se da kada sam bio mlad moja komšinica je teško disala pre nego što je imala izliv krvi na mozak od kojeg je umrla. Čak je i moja majka teško disala pre nego što je dobila izliv krvi na mozak. Tada sam shvatio koliko je spavanje bitno i koristio sam napuštene kuće u Kopenhagenu da spavam koliko mi treba. Počistim od razbijenog stakla i spavam sa dobrom vrećom za spavanje (100 evra) i podmetačem za spavanje na vazduh (takođe oko 100 evra). Zaista nije hladno i nema galamdžija tokom noći kao na mestima za socijalne slučajeve i beskućnike. 1.januara 2008 sam imao lošu sreću da je jedan matori Rumun kašljao prema mom licu i osetio sam da mi se nešto uvrnulo u levom grudnom košu i znao sam već tada da ću se razboleti. I tako je i bilo, sutradan je krenula bolest i trajala čitava 3 i po meseca. Upala pluća. Već nakon nedelju dana, kada sam video da sam i dalje bolestan, posetio sam doktora za beskućnike gde su mi dali penicilin tablete. Sledeće nedelje sam dobio drugu vrstu penicilina, i tako dalje, ali ništa nije pomoglo. Bilo je dovoljno da su me poslali na rentgen ali nisu hteli da troše državi pare. Materijalistički mentalitet koji je proizvod kapitalizma: lova im je bitnija od života ljudi. Nemaš lovu, nemaš zdravstveno osiguranje, plus si stranac: nema ozdravljenja za tebe. Zato stranci moraju postati kriminalci, političke odluke teraju strance u kriminal. Marta 2008 sam otišao za Geteborg i tamo uvideo da ne primaju strance na mestima za socijalne slučajeve. Napolju je bio sneg, ja bio bolestan 3 i po meseca, pa sam pitao grupu Niko nije ilegalac, da mi pomognu sa spavanjem dok ne ozdravim. Ali, oni su pre svega Šveđani, to znači da ih nije briga za ljude, tako da su me poslali njihovom svešteniku koji daje spavanje odbijenim azilantima. On me je odbio. Nije ga bilo briga da li sam bolestan, pokušavao je da me ubedi da pitam vlat za azil, tako da sam na kraju morao da odem i tražim azil da bih dobio sobu odnosno doktora. U Urgentnom centru u Geteborgu nisu hteli da me puste da posetim doktora tražili su mi pasoš EU ili zdravstveno osiguranje EU ili da platim 110 evra da bih posetio doktora. Zaista su hardkor rasisti, jedino Stockholm u celoj Švedskoj je dovoljno veliki da možš naći normalne ljude. Ostatak Švedske je kao Nemačka pre 50 godina, čak šta više mnogi Nemci su i pobegli posle Drugog svetskog rata u Skandinaviju a posebno u Švedsku. Rasizam je ostao živ iako je Hitler pao mrtav a rasisti su nastavili da uče svoju decu da mrze strance. Nakon paljenja Francuske i Danske u poslednjih par godina, rekao sam da će Švedska biti sledeća. I zaista, u leto 2009 je počelo paljenjeu Uppsala, blizu Stockholma. Novinari rade za tajnu službu i objavljuju kako neki klinci huligani uništavaju sve bez razloga ali stvarni razlog je mnogo godina diskriminacije.
Kao što rekoh, tražio sam azil u martu 2008 u mestu Kållered, pored Geteborga. Već sledećeg dana su mi uzeli otiske, fotografisali me i postavljali pitanja: kako sam došao, koliko dugo sam u Švedskoj, da li imam porodicu, zašto tražim azil... Nakon toga sam dobio papir sa mojom fotkom i to je kao legitimacija dok ne dobijem LMA karticu sa fotkom. Dok sam bio tamo, primetio sam da nema doktora. Ljudi mogu doći bolesni iz svoje zemlje ili se mogu razboleti tokom putovanja, ali mi smo morali da čekamo 7-10 dana da nas prebace u neki stan u nekom selu u Švedskoj i tek nakon toga možemo da tražimo doktora. U Kållered ne možemo dobiti doktora osim ako neko dobije srčani napad ili tako nešto pa ga odvezu u urgentni centar. To mi je rekao čovek iz obezbedjenja. Ja sam imao veliki bol u grudima tako da nisam mogao da spavam. Zato sam sam skočio do Geteborga gde sam posetio urgentni centar (axess akuten) ali me je žena na recepciji odbila, nije mi dala da posetim doktora. Nije prihvatila moj papir sa fotografijom koju sam dobio od imigracionog ofisa i rekla mi je ako nemam EU pasoš onda moram da platim 1050 švedskih krona da bih posetio doktora. Nije je bilo briga za moje zdravstvene probleme. Tog dana sam posetio i Newspaper biblioteku (Vasagatan 2A) ali sam i tamo bio diskriminisan. Radnik za pultom mi je rekao da mogu koristiti internet samo ako imam broj zdravstvenog osiguranja. To imaju samo gradjani EU tako da sam mu pokazao papir sa fotografijom ali to za njega nije bilo validno. Tako sam u jednom danu bio diskriminisan u dve javne institucije. Kada je čovek iz Amnesty International došao u Kållered, rekao sam mu za ova dva slučaja diskriminacije, očekujući od njega da ispita takve slučajeve i da izvrši pritisak na vlasti da promene takvo ponašanje (na kraju, on dobija platu za to u AI). Ali on mi je samo odgovorio da je to tako i slegao je ramenima kao da ja to treba samo da prihvatim i da tu ništa ne može da se učini. Onda me je upitao da li sam došao direktno u Švedsku ili sam ostao u nekoj zemlji pa sam mu odgovorio da sam došao direktno. Tim pitanjem mi je pokazao da radi za imigracioni ofis jer nas i oni pitaju ista takva pitanja sa ciljem da nas oteraju iz Švedske. Pomerio sam se od te prodane duše. Kasnije, kada sam prebačen u neku selendru, posetio sam biblioteku u gradu Orebro i tamo je bila izložba Amnesty International o kršenju ljudskih prava u Kini. Pobesneo sam jer sam uvideo da ne žele da zabeleže slučajeve diskriminacije u Švedskoj i da naprave izložbu o kršenju ljudskih prava u Švedskoj. Jebeni patrioti, totalne marionete u rukama vlasti. U svakom slučaju, kada sam dobio sobu u selendri, otišao sam kod doktora i konačno dobio pravo da koristim internet. Smeštaj za potražioce azila je posebna priča. Prvo, imigracioni ofis meša u isti stan ljude iz ratnog područja. Na primer, u istu kuću pošalju Čečene i Ruse, Srbe i Albance sa Kosova, i tako dalje. Jednog dana neko će ubiti nekog ali imigracioni ofis će biti srećan ako ljudi to urade. Drugo, problem je i špijuniranje. Imigracioni ofis ima mrežu ljudi koji su spremni da saradjuju sa vlastima da bi dobili pravo da ostanu u Švedskoj (pravo na politički azil je postalo filterisanje (za vlast podobnih i nepodobnih) stranaca). Možda iz toga razloga mešaju ljude iz ratnog područja, tako ljudi lakše postanu špijuni jer se već mrze. Mnogi ljudi podnesu zahtev za azil bez dokumenata tako da imigracioni ofis ne može da proveri identitet i zato šalju špijune koji pitaju ista pitanja kao vlast, koji proveravaju dijalekat jezika, itd. Čak i profesor jezika na jezičkom kursu pita ista pitanja ne bi li proverio da li smo lagali vlast. Već u Kållered, jedna srpska svinja iz Hrvatske mi je došla i pričao je sa mnom a s vremena na vreme mi je postavljao pitanja o nekim fabrikama u blizini sela na Kosovu koje sam ja naveo kao mesto odakle dolazim. Hteli su da provere da li sam zaista odande. Osim toga, dva puta mi je rekao: nemoj da lažeš vlast, ako lažeš, pritvoriće te. Imigracioni ofis nema legalan način da proveri identitet ljudi iz ratnih područja (mnoge institucije su porušene) tako da su napravili ilegalnu mrežu špijuna koji ljube vlast u dupe da bi dobili pravo da ostanu u Švedskoj. Oni moraju da daju privilegije špijunima ne bi li špijuni radili za njih. To je ilegalno delovanje imigracionog ofisa. Čak i tajna služba mora da traži dozvolu suda da bi nekog špijunirali (dobiju dozvolu uvek ali moraju da je traže) ali imigracioni ofis ne pita nikog ništa. Oni to rade neoficijelno. Problem sa špijunima je i taj da oni mogu da preuveličavaju stvari ili da izmisle neku priču ne bi li povećali značaj svoje uloge. Tako, nakon izdajnika u Kållered, poslali su me u kuću u selendri gde su već imali svoje saradnike koji pričaju moj jezik a kasnije su poslali nove pacove jer nisam hteo da pričam sa onima koje sam već prepoznao kao pacove. Osim toga, poslali su me u kuću koja ima dve veće i dve manje sobe ali su smestili ukupno 8 nas unutra. Švedjani, u istim takvim kućama pored nas, žive po 3 ili 4 osobe unutra. Moje mišljenje je da su takve kuće optimalne za četiri osobe a maksimalno 6. Ali imigracioni ofis šalje 8 ljudi unutra, sa ciljem da uštede novac državi (da bi izbegli iznajmljivanje više kuća). Stanovi i kuće za nas su obično u selendrama u centralnoj i severnoj Švedskoj. Najbliži gradić je 40km a malo veći grad 80km. Zbog toga ne možemo da se uključimo u društvo, ne možemo da nadjemo ljude iz naše zemlje da se sprijateljimo sa njima, itd. Tako blokiraju naš život izvan kuće, naš društveni život, a unutar kuće remete normalne ljudske odnose tako što šalju ljude iz ratova da žive zajedno i tako što teraju ljude da špijuniraju svoje zemljake. Na žalost, mnogi potražioci azila se plaše da se bune jer vlast može da ih deportuje. Potražioci azila dobijaju 2010 švedskih krona mesečno, to je oko 210 evra i to je dovoljno samo za hranu. Ljudima treba novac za odeću, za izlazak u društvo a i da ponekad pozovu svoje porodice u svojim zemljama. Voleo bih da neko sakupi informacije koliko su potražioci azila postali sitni kriminalci (kradje odeće i hrane iz prodavnica) ako već imigracioni ofis daje "toliko puno para". Potražioci azila nemaju život kao Švedjani, isključeni su iz društvenih aktivnosti. Nakon 4 meseca ekstremno dosadnog života u selendri, otišao sam da kampujem pod šator u Stockholmu. U Stockholmu sam proveo ceo juli 2008 i mogu reći da su ljudi tamo manje rasisti nego na jugu Švedske. Verovatno zato što je veliki grad. Žene u ovom gradu su moderne, aktivne su kad su muškarci u pitanju tako da nisu pasivne i konzervativne. Spavao sam u delu koji se zove Langholmen, to je malo ostrvo koje je u stvari ogroman park a ponegde ima i nesredjena priroda, ljudi tamo trče a ima i jedan parking za kamp vozila ali ja sam naravno radije spavao u parku nego da plaćam mesto za šator. Sledeći put kad sam dobio 210 evra od imigracionog ofisa, pomerio sam se iz Švedske. Rasisti svuda po javnim institucijama, ne samo u imigracionom ofisu nego i po bibliotekama, Amnesty, bolnicama... previše. U Stockholmu me nisu pustili da koristim internet u kraljevskoj biblioteci, opet su me pitali za EU pasoš ili ličnu kartu, nisu hteli da prihvate legitimiciju koju sam dobio kao potražilac azila. Osim toga, u Stadsmission (gradska misija, mesto za narkomane i socijalne slučajeve gde se može jesti i tuširati besplatno ili za male pare), radnici ili obezbedjenje su pozvali pandure da čekiraju samo Rumune. Panduri su došli, sakupili Rumune (ostale nisu dirali) i odveli ih u dvorište gde su ih legitimisali i proverili im otiske prstiju. Kao sa Jevrejima tokom Drugog svetskog rata. Svaka kontrola je sranje ali da izdvoje posebno jednu etničku grupu (ili grupu na osnovu nacionalnosti) i da proveravaju samo njih, to je čist rasizam. To je Švedska.
Polovinom avgusta 2008 sam otišao iz Stockholma u Kopenhagen, kao što rekoh, kada sam dobio opet 210 evra. Uspeo sam da predjem 700km sa 50 evra tako da sam u Kopenhagenu imao još oko 150. To je bilo dovoljno da se lepo provodim, takoreći kao turista tokom leta, posećivao sam javne filmove u parkovima svako veče, spavao sam pod šatorom u parku pored plaže a tokom dana sam bio po gradu. Imao sam i tuševe na plaži. More je hladno i tokom leta tako da nisam plivao. To je bilo već 6 meseci otkako sam ozdravio od upale pluća ali bolest ne nestaje totalno tako da sam i dalje mogao samo da polagano trčim tokom leta jer tada nije hladan vazduh. Septembar i oktobar sam tako živeo a kada je zahladnelo krenuo sam opet da koristim mesta za socijalne slučajeve. Medjutim tamo su uveli restrikcije zbog navale stranaca tako dam sam mogao da spavam samo na jednom mestu, dok su Danci mogli da spavaju na 6 mesta. U decembru su otvorili još jedno mesto ali opet su puštali unutra samo nekoliko stranaca iako su kreveti ostajali prazni. Danci se nadaju da će stranci da odu u drugu zemlju ako nas drže na ulici, ali želja im se ne ostvaruje. Koristio sam napuštene kuće. Sećam se prvog i drugog januara 2009, bilo je minus 6 napolju, spavao sam sa dve vreće za spavanje i sa podmetačem na naduvavanje, u napuptenoj kući. Bilo je kritično, morao sam da uvučem glavu unutra u vreću i da je skoro skroz zatvorim pa sam se plašio da ne ostanem bez vazduha. Sve u gradu je bilo zatvoreno zbog novogodišnjeg praznika, kafići, biblioteke, fakulteti, ama baš sve. Nije bilo mesta gde može da se sedi preko dana niti da se spava tokom noći. Danju sam se vozikao satima biciklom samo da se ugrejem. Nakon toga, počele su da rade biblioteke tako da sam imao gde da odem tokom dana. Kasnije sam otkrio fakultete gde mogu da otvorim vrata spolja a obezbedjenje nije ulazilo unutra, samo su proveravali spolja da li su sva vrata zaključana. Tako sam spavao tamo nekoliko meseci. Naravno, morao sam da odem pre nego što studenti dodju ujutro. Nakon studentskih žurki, sakupljao sam flaše i razmenjivao u prodavnici za novac tako da sam imao za hranu a vala i za digitalni fotoaparat , telefon i druge stvari. Ponekad sam uspevao odjednom da skupim 40-50 evra, nakon njihovih žurki. Ima kuhinja na svakom fakultetu tako da sam i to koristio s vremena na vreme kad sam hteo da pripremim neko jelo. Samo su mi špijuni stvarali nervozu u to vreme, pacovi koji rade za vlast. Ponekad su dolazili u 6 ujutru da provere da li sam unutra tako da nisam mogao da spavam od njih. Ostalo vreme sam se osećao normalno osim ponekad, ali retko, kada sam bio nervozan jer ne stvaram nešto u svom životu. Ljudima treba da stvaraju nešto da bi se osećali zadovoljni. Ne kažem rad nego stvaranje. Rad je eksploatacija, stvaranje profita za bogate, dok je stvaranje za sebe često nepovezano sa novcem jer to može biti bilo kakvo stvaranje. Obično vidim moju ekonomsku situaciju i kažem sebi da bi moglo biti i gore, preživeo sam 4 meseca upale pluća u fašističkim zemljama (Danskoj i Švedskoj) tako da neko, ko je u situaciji kao ja, može i da umre. Stvaranje nečega je rezervisana satisfakcija za srednju klasu i za bogate. Ali činjenica je da ljudi imaju potrebu da budu ravnopravni sa drugim ljudima u društvu tako da je lako dobiti loš osećaj kada vidiš oko sebe gomilu ljudi sa normalnim životom dok si ti isključen iz toga zbog fašističke politike protiv imigranata. Unervozi te kad vidiš da si ograničen odlukama nekog ko je jači od tebe a grupa kojoj pripadaš je podeljena, danski beskućnici vide imigrante kao konkurenciju oko mesta za spavanje, oni smatraju da treba da budemo zahvalni vlastima jer smo dobili hranu, tako da to nisu ljudi sa kojima možeš bilo šta organizovati a sa ciljem da se dobije bolji status u društvu. Imigranti nemaju pravo da budu robovi, fašistički političari nas guraju da postanemo kriminalci. Pošto ja spadam u klasno obrazovane osobe, pitam se, zašto bih ja trebao da napadnem neku ženu na ulici da bih joj uzeo torbu kada je bolje napasti političare i bogataše. Ali bogati i političari imaju obezbedjenje (kamere, bodi gard, itd) dok obični ljudi nemaju takvu zaštitu. Logično, obični ljudi su žrtve. Ali obični ljudi ne znaju šta vlast radi sa imigrantima, obični ljudi trče za svojim ličnim uspehom a mediji ne objavljuju informacije o problemima koje imaju imigranti. Obični ljudi znaju samo da ih siromašni (narkomani i imigranti) napadaju i zato će mrzeti siromašne umesto da se izbore za bolju budućnost za celo društvo. Bolja budućnost za siromašne znači manje problema za obične ljude. Ali okej, ne može se toliko očekivati od ljudi, oni imaju svoj privatni život i nakon posla će radije provesti vreme sa svojom porodicom nego da se bore protiv vlade i njihove krejzi politike. U svakom slučaju, bitno je da sam shvatio da treba da izbegavam napade na obične ljude i da treba da čekam priliku da napadnem vladajuću klasu. Vladajuća klasa mi skraćuje život ali verujem da ću živeti bar još 15 godina. Čak i sa ovakvim životom verujem da mogu doživeti 50...

Update April 2013 - E malo sam se zajebao kad sam 2010 godine napisao da ću živeti bar još 15 godina. Fašistička tajna služba pre svega u Danskoj a kasnije i u Nemačkoj se potrudila da mi pogorša zdravlje. Verovatno imaju neki otrov kao u Haškom pritvoru od koga ljudima oslabi srce a ne ostaju tragovi. Leto 2012 u Kopenhagenu doktori nisu hteli ništa da pomognu, jedva su pristali na test krvi i to samo za šećer i rekli mi da dodjem za rezultat nakon 3 nedelje. Dva puta sam posetio doktora i jednom urgentni centar i nisu hteli nikakav test da urade. Doktori Crvenog Krsta koji rade kao špijuni su me ubedjivali da je sve u redu a u urgentnom centru su mi rekli da sam ja tu kao turista i da će mi pomoći doktori u mojoj zemlji kad se tamo vratim. Ceo jul i avgust sam imao bolove oko srca i u levoj i desnoj ruci i u ledjima, a ceo avgust nisam mogao da držim flašu od dva litra u desnoj ruci, ruka mi je padala na dole, toliko me je zezalo i celo vreme su odbijali da urade testove. Takodje sam prvog jula imao 90kg a prvog septembra 78kg (sad u aprilu 2013 imam 82kg), tako da sam se istripovao da imam tumor. Crveni Krst daje doktore za imigrante ali ujedno i špijuniraju, dobijaju od vlasti 50 miliona evra godišnje, za te pare rade kao fašistički špijuni, špijuniraju imigrante odnosno naše zdravlje a pokušavaju da dobiju i privatne informacije (broj telefona i gde spavamo a preko telefona špijuni mogu da prate nečije kretanje). U oktobru 2012 sam prešao u Nemačku i tu sam dobio testove krvi u novembru ali su se špijuni opet umešali tako da sam dobio razne testove ali ne i proveru pankreas pošto je moj otac umro od tumora na Pankreasu. Kad pankreas zakaže, onda nastaju problemi sa šećerom i masnoćom u venama pa od toga može da se pogorša situacija kardiovaskularnog sistema (na srcu, mozgu, itd). U svakom slučaju doktorka u Hamburgu je smatrala da sam možda imao trenutnu upalu pankreasa i da je sad u redu, pošto sam u Kopenhagenu imao 7,6 nivo šećera u krvi a u Hamburgu je nivo bio normalan, jedino su mi bela krva zrnca slaba. Kontradiktorno jer u Kopenhagenu nisam jeo ništa slatko mesec dana pre testa ni masno dve nedelje pre testa, a u Hamburgu sam rokao slatkiše par nedelja pre testa. U Novembru sam se već bolje osećao tako da je postalo bolje čim sam se maknuo iz Danske. Verujem da su Danci ubacivali neko sranje u moju hranu ili mineralnu vodu koju sam držao u frižideru na fakultetu. Ne može niko da me ubedi da je normalno da imam bolove i da ne mogu da držim jednu flašu u ruci a ujedno doktori odbijaju da urade detaljan test krvi i ostale analize. Ništa nije slučajno kad te nadgleda imperijalistička tajna služba, ulizuju se vlastima koje se prodaju korporacijama, ko je protiv njihovog terorizma (ubijanja civila po naftnim zemljama), trovaće ga vremenom i “umreće prirodnom smrću”. U svakom slučaju u Hamburgu su mi rekli da nemam oštećenja na srcu ali da radi sporo, ali svakako jednog dana ću morati da uradim CT skener ili magnetnu rezonancu pankreasa i arterija na srcu i oko srca. Dok ne dodjem do love za to (CT skener pankreasa košta 500 evra u Nemačkoj), ostaje mi da se nadam da neće ponovo da me potrevi kao u leto 2012. Imao sam povremeno bolove u venama u bicepsima i sada u aprilu iznad srca ali nije toliko ozbiljno kao u leto 2012. Bez love u kapitalizmu možeš samo da ideš 2 metra pod zemlju a ako imaš Breivik tajnu službu na vratu, doktor će raditi ono što mu oni kažu da uradi, bez obzira da li imaš osiguranje ili plaćaš iz svog džepa, nema nezavisnog doktora. Ako državna mafija hoće da ubije, mogu to da urade bez tragova.

Povratak na www.predicsasa.com